Њише се у
шуми златна пшеница у ноћи пуној мјесечине. Таласа се тешко сазрело класје и
читава њива пјева пјесму о вриједним и неуморним рукама и о томе како се у рано
јутро диже сељак на рад са својим шареним воловима и поздравља сунце на
изласку. Пјева плодна њива велику пјесму о зноју и раду, а поред ње се отегао
ћутљиви прастари каменити друм сав бијел од прашине и пажљиво слуша пјесму.
Ослушкује стари друм сав преливен сребрном мјесечином, дрхти од тихе радости
чак и његово каменито срце и он узбуђен пита њиву:
– Зашто се
веселиш ноћас? Каква је то чудна пјесма која дира чак и моје гранитно срце?
– Радујем се,
јер сам плодна и доносим корист! – одговори му њива – Сељак који ме је обрадио
уложио је у мене све своје наде и оне су се данас испуниле, сазрело је златно
жито. Радујем се, јер више нисам пуста и бесплодна као некад.
– Разумијем
добро твоју радост.
– рече јој стари друм – Еј-хеј, и ја сам туговао много стотина година па сам се
тек од лани развеселио и моја је туга побјегла далеко, далеко, мислим да се
више никад неће ни вратити. Стара је то и дугачка прича, драга моја.
– Па хајд' ми
је испричај, ноћ је тако лијепа, а ја од радости не могу да заспим, слушаћу те
– замоли га њива.
– Причај,
причај – салети га и сањиви мјесец – читаву ноћ путујем па ми се дријема.
Раздријемај ме својом причом па ћу те сваке ноћи полити својом сребрном ријеком
да ћеш бити љепши и од саме дуге.
Замисли се
стари друм, дубоко се и далеко замисли, док се сјети почетка своје приче, а
онда стаде да приповиједа.
- Још давно, тако
давно да се једва сјећам тога, саградише ме од гранита стари умјешни Римљани. И
тек што се забијелих преко брда и долина, тек што се хтједох обрадовати модром
небу, кад преко мене затутњише копита римске коњице и зазвони бат корака оклопљених
римских војника. Одоше војске на сјевер и убрзо се вратише проријеђене, с много
рањеника и много робља и плијена. Плакало је робље босо газећи по мојим тврдим
леђима, капале су у прашину топле сузе, мукала су опљачкана говеда, а војници
су мирисали на крв и на паљевину. Дубоко се растужих и би ми врло тешко.
– Зар сам
због овога саграђен? – тужно помислих.
Дуго су по
мени газиле војске Источног Римског Царства крећући се из поноситог Византа, а
онда једног дана освануше на мени прве чете са сјеверних страна, људи плаве
косе и широких плећа – Словени. И опет се стала пролијевати крв, још много пута
синуо је убилачки мач и зазвонио бронзани лук, док најзад заувијек није
нестало блиставе војске Византа. Али
се још увијек по мени пролијевала крв: запамтио сам још многи братоубилачки
племенски рат, галопирале су по мени чете скитничких народа – Татара, Авара и
Кумана – јашући коње, брзе као вјетар, а једног дана задрхтао сам под силном
војском турског султана. Видио сам и великог везира Кара Мустафу и Сулејмана
Сјајног кад су силне војске на Беч предводили, стењала је земља под њиховом
силом, а данас их, ето, више нема.
И видјех још
много силе и сјаја, и крви и суза, и царских напада, и трговачких каравана из
Дубровника, и тужних поворки робља, али се никад не обрадовах, јер је на мени
увијек неко тужио, патио, страховао и плакао, и никад ме није походио срећан и
весео створ. И тек лани се први пут у животу искрено обрадовах.
– Гле! А ради
чега? – прекида га мјесец –
Свакако се по теби провезао царевић у златној кочији?
– Не, није
било никаквих царевића,
– настави друм – него је уз моју десну ивицу, на крају овога села, лани била
саграђена висока свијетла школа; насмијала се на ме једног дана са својих
десетак високих прозора, већ потпуно довршена. И тада, једног јутра у рану
јесен, весело сам се пробудио од несташног топота многобројних дечјих ногу; са
свих страна села сливала су се на ме радосна дјечица и трчећи према школи
радосно су узвикивала:
– Да дивног
друма, како је лијепо по њему отрчати до школе. Дедер, потрчимо још.
Чисто сам
оживио и подмладио се од њихове веселе цике и невиног несташлука, био сам
радостан као какав стари сиједи дједа окружен унучићима, радовао сам се заједно
с малом школском дјецом која су уживала да трче по мени идући у школу и из
школе кући. Тада тек увидјех да служим на праву корист и по сто пута
благослових вриједне и умјешне руке оних старих давно помрлих Римљана који ме
некад саградише. Само сам тада преко љета мало тужан и осамљен, јер дјеца љети
не иду у школу и сада разговарам једино с точковима натоварених сеоских кола
која ми испричају по коју новост из села и околине.
– А кад ће
дјеца опет поново поћи у школу? – упита радознали мјесец.
– Кад? Кад ти
још педесетак пута препутујеш читаво небо и кад ова њива већ одавна буде
пожњевена.
– Ох, богами,
још много, често ме заболе ноге кад помислим на толики пут – прошапута мјесец
који већ бијаше стигао на запад па се спусти за дрвеће на бријегу и угаси свој
жути фењер.
– Хвала на
причи, сусједе друме! – снено се јави њива. – А сад је вријеме да се спава.
Лаку ноћ.
– Лаку ноћ –
одврати јој стари друм и потону у дубоку тишину.