Млади немирни
дивљи мачак звани Жива Ватра, син многохваљене и на три дана хода чувене мачке
Старе Преље, посљедњи пут срдито фркну на двојицу своје браће и крену кроз
густу хладовиту шуму.
– Нећу више
да живим с вама двојицом, лопови једни! Не могу по вољи да се ширим и дуљим на
лежају – ви ми сметате; не могу да поједем сву ловину коју мати донесе – ви је
са мном дијелите; а најсунчанија мјеста пред нашом кућом ви сте заузели. Е, па
ко ће онда да живи с вама... идем лијепо у далеки свијет, тамо ће свакако боље
бити... Уосталом, зар мати није причала о некој земљи гдје шеве саме лете у
уста.
– Ха, ха, ха,
ха, иди само, иди, свађалицо једна. А с ким ћеш се тамо играти? – повикаше за
њим браћа.
– Играћу се
сам још љепше него с вама.
– А ко ће ти
увече причати приче? То наша мајка најбоље зна.
– Наћи ћу већ
неког ко љепше прича од ње.
И намрштени
млади мачак сам крену кроза шуму. Прошао је поред много студених шумских
извора, посвађао се с једном вјеверицом која му је на главу бацила празне
орахове љуске, ослушкивао је како лисица прича својој дјеци причу о дебелој
глупој кокошки, дивио се једном шареном тетријебу, и кад год би угледао нешто
необично, прохтјело би му се да то неком исприча. Али кад би се год окренуо,
иза њега није било ни Муње ни Жишке – његове браће.
– Хм, баш би
ваљало да су сад они лопови овдје.
И што је даље
одмицао кроз шуму, осјећао се све усамљенији и толико пута на каквој чистини
међу старим буквама пожелио је да се бар мало поигра. Али ко би се играо сам у
пустој шуми.
На путељку
више једног извора сусрете се с медвједом.
– Хајде,
чико, испричај ми нешто лијепо. Досадило ми је самом у шуми.
– Аха, ха,
ха! – засмија се медвједина – откуд би моја дугачка прича могла да стане у тако
малу смијешну главицу с брковима. Моје су приче само за младе мечиће – додаде
он поучно и продужи пут.
Ожалошћен и
посрамљен, Жива Ватра крену даље. Иза једног камењара сусрете га дебели
пругасти јазавац.
– Хајде,
стрико, испричај ми нешто лијепо.
– Хм, нешто
лијепо – замисли се доброћудни јазавац.
– Ето, била
једном једна њива пуна жутих зрелих кукуруза...
– Кукуруза!
Тхе, зар ми је то нешто лијепо – кисело проциједи Жива Ватра. – Не ваља ти
прича, идем ја, брате, даље. Збогом.
– Да чудна
створења, браћо моја – зачуди се јазавац гледајући за њим – не воли приче о
кукурузима. Та шта је љепше од тога.
У мочварном
шумском густишу Жива Ватра набаса на дивљу свињу.
– Ум-хрум, ко
је то? – скочи свиња накостријешене длаке, већ спремна за битку.
– Жива Ватра,
син Старе Преље из рода мачака – представи се млади мачак. – Тражим неког ко би
ми испричао штогод лијепо, досадно ми је самом у шуми.
– Стара
Преља? – замисли се свиња. – Чини ми се, овај, да сам још нешто начула за њу.
Знам, овај, лани је овдје имала гнијездо нека јако брбљива птица, па је, овај,
много причала... Хм, овај, жао ми је што ти ништа не знам испричати. Знаш, овај, ми свиње уопште мало
разговарамо... До виђења, странче, желим ти да до јесени добијеш што дебљу
сланину и, овај...
И неспретна
дивља свиња, и не завршивши разговор, утону у каљугу, а Жива Ватра још тужнији
продужи пут.
– Хеј, што си
тужан, младићу? – зацвркута с гране једна радознала крстокљуна.
– Немам никог
свог да се са њим поиграм и поразговорим – одврати јој тужни мачак.
– Како да
немаш! – ускликну птица. – Баш малоприје видјела сам горе на једном дрвету неко
створење, чини ми се да је од твог рода, само, како да кажем, има бркове на
ушима. Хајде, пођи горе па погледај.
Жива Ватра
хитро устрча уза стрмину. Горе, на криву ниску дрвету, лежао је један рис.
– Хеј, ко си
ти? – обрадован повика мачак. Рис је лежао на кривом дрвеном огранку с главом
тужно положеном на предње ноге. Кад чу питање, он уморно отвори очи.
– Ја сам рис
Усамљеник. А ти, ко си ти, младићу?
– Ја сам Жива
Ватра, син Старе Преље из рода мачака. Ниси ли ти, можда, неки наш рођак? А
зашто си тако тужан? Зашто се не играш?
– Немам с
киме, младићу. Моје је племе већ изумрло, ја сам, ево, остао посљедњи... Нема
више у шуми негдашњих љутих рисова и зато је моје срце тужно.
– А знаш ли
да причаш тако лијепо као моја мајка Стара Преља?
– Да причам!
А ком да причам? Не играју се више пред мојим лежајем окретни млади рисови и
зато су најљепше приче већ давно отишле из моје главе.
– Ихај, па ти
си, дакле, сам. Не мораш ни с ким да дијелиш ни лежаја ни ручка. Баш си срећан!
– узвикну Жива Ватра.
– Ех, мој
жутокљунче! – уздахну рис Усамљеник – зелен си као овогодишње лишће. Горак је
ручак кад га сам једеш, а лежај је празан и пуст без мојих некадашњих другова.
Шест љутих рисова спавало је заједно са мном док сам био мали, а сад ми је срце
тужно кад се тога сјетим.
Те
Усамљеникове ријечи подсјетише Живу Ватру на његову браћу и мајку, и он дубоко
у срцу зажели да се опет с њима поигра на сунчану пропланку, да се погребу око
ручка, а увече, у мраку, да, лежећи заједно, слушају сањиву причу своје мајке.
– Ах, ах, сад
тек осјећам колико су ми драга моја браћа и читав мој род – зажмирка он готов
да заплаче. – Стари Усамљениче, хајде пођи са мном да заједно живимо.
На те ријечи
Усамљеник поносито подиже главу и засвијетли очима.
– Хвала ти,
мали мој рођаче, али моје мјесто је овдје. Рис Усамљеник до краја ће чувати
станиште својих старих. Зар да се у кућу мојих предака усели каква лукава лија
или дебели јазавац? Не, то се неће догодити, док је год мојих зуба и шапа. Иди
кући, мали мој пријатељу, ваљда си већ нешто научио од свог старог рођака...
Тога вечера
Жива Ватра покајнички се врати својима. Усамљеникове ријечи дубоко су се
засјекле у његово мало срце, и кад је одрастао, постао је најбољи и најхрабрији
мачак у читавој планини. С њим се поносио читав његов род. И на пет дана хода
уоколо ширила се његова слава по свим јазбинама, гнијездима и брлозима шумских
становника.