Високо у планини, гдје је некад
живио многобројни род рисова, бијаше застао још посљедњи потомак негдашњег
бројног племена. Био је то чувени рис Усамљеник. Киша већ одавно бијаше испрала кости његовог посљедњег
друга и много је сњегова пало од онога времена откад Усамљеник сам спава у
пећини својих предака, а ипак свако вече, кад сутон склопи латице ријетких
шумских цвјетова, рис Усамљеник излазио је пред своју пећину да отпјева стару
ловачку пјесму рисова и да поздрави прву звијезду, која је јављала да је
вријеме за ноћни лов. Знао је он да би сјени његових славних предака, које
вјечито лутају око пећине, биле врло тужне кад се не би са првом звијездом чула
њихова стара пјесма, која јавља почетак лова. И поносан је био Усамљеник што се
јавља с оног истог мјеста одакле су се некад јављали њихов праотац Шарена Смрт,
па чувени рис Страшна Шапа, који је годину дана провео у ропству човјека и отуд
побјегао, па толико чувени рисови и можда најславнији међу њима Велики Борац,
који је погинуо на улазу у њихове пећине борећи се читаву ноћ с медвједом, који
је хтио да отме њихово лежиште.
Стара је то прича о Великом Борцу,
стара као бор поред пећине, а можда још и више. Знао је ту причу сваки рис, а
Усамљеник, кад год би се ње сетио, ужареним очима гледао је своје оштре нокте и
мислио:
– Бранићу нашу кућу исто онако као
и ти, о, Велики Борче.
Прошло је тако много веселих љета
и студених сњежних зима откад Усамљеник живи сам. Једини му је друг био смјели
планински орао, који бијаше савио гнијездо на високој литици поврх улаза у
пећину. Вијући се високо под модрим небом, окупан сунцем, он је често опијен
кликтао:
– Усамљениче, пријатељу, цио
свијет је мој, дођи да заједно летимо.
Поред орла, у близини пећине,
становала је и једна весела крстокљуна, али она је била тако малена да није ни
могла да буде друг једној тако великој звијерци као што је рис. Она је, дакле,
била само драг познаник.
Једног предвечерја, док је
Усамљеник пио воду на студеном шумском извору сакривеном међу стијењем, долети
крстокљуна врло уплашена.
– Усамљениче, страшан медвјед пење
се пут твоје пећине.
– Медвјед! – трже се стари рис. –
Дакле, ипак, суђено ми је да умрем у истом боју као и мој најславнији предак.
И он пожури што је брже могао пут
своје пећине. И тек што стиже на чистину пред улазом, између борова у стрмини
помоли се крупан мрзовољан медвјед. Његови саплеменици бијаху га протјерали
због зле ћуди и он је сад тражио ново склониште.
– Охо-хо – узвикну он кад стиже на
чистину пред пећином – ево дивна склоништа, баш ми такво треба да га удесим за
зимовање. Еј, ти, шарена мачко, губи се одавде.
– Ово је лежиште мојих старих. У
њему сам и ја угледао први сунчев зрак и први пут омирисао дах планине.
Странче, потражи себи други стан – мирно га дочека Усамљеник.
– Гле ти безобразника! – продера
се медвјед – Јесам ли се ја зато попео овамо, да ме којекакви мачори уче
памети. Чисти се испред моје нове куће.
И он пође пут риса, опасно
гунђајући. Усамљенику се
гњевно зацрвенише очи и он осјети како у њему плануше срца и Шарене Смрти, и
Страшне Шапе и славног Великог Борца, и он осјети да се сад посљедњи пут треба
показати пред сјенима чувених предака. Скупи се, испружи оштре нокте и љутите
вртећи репом спреми се на скок. Медвјед се исправи на задње ноге, а кад му
Усамљеник првим скоком раздера њушку, он бијесно заурла:
– Тако ми гњилих крушака, расућу
твоје кости по свој планини.
Отпоче крвава битка. И орао и
уплашена крстокљуна клели су се послије пред својим познаницима да такве битке
нису видјели откад су се из јајета излегли. Иако је медвјед био јачи, Усамљеник
се јуначки бранио и сјећајући се приче о бици између медвједа и Великог Борца,
још је срчаније насртао. Већ се и љубичасти сумрак стао спуштати између дрвећа,
кад је медвјед, крвав, уморан и раздерана крзна, измакао из боја и тетурајући
побјегао низ планинску косу.
Тек тада, изуједан и малаксао,
Усамљеник клону на улазу пећине. Из многих рана лила му је крв. И док је
замагљеним очима гледао како лишће све више тамни, њему се одједном учини као
да испред њега пролазе сви негдашњи чувени рисови који су ту живјели: прошао је
праотац Шарена Смрт, па Страшна Шапа, па храбри бојовник Велики Борац...
Пролазе они поред пећине, поносити на свог посљедњег потомка, а Усамљеник
осјећа како му на очи почиње да се навлачи магла.
– Сад знам шта је, – прошапута он
без имало туге – кад рис види своје мртве, то онда значи смрт... Ах, да ми је
само дочекати прву звијезду, да посљедњи пут отпјевам ловну пјесму рисова...
И он се, широко отворених очију, с
напором загледа у модро небо. Једна ситна звијезда убрзо затрепери изнад
борова.
– Вријеме је – прошапута Усамљеник
и посљедњом снагом подиже се на ноге и кроз планину отплови глас риса који се
спрема у лов, глас од кога задрхте многи шумски становници.
А кад се у љубичасти сумрак откиде
посљедњи узвик ловне пјесме рисова, Усамљеник изнемогао, замагљених очију,
сруши се пред улазом у пећину у својој раздераној одјећи, шареној као сјенка
процвјетале трешње на прашну друму.
– Клик, клик! – ускликну његов
пријатељ орао, па се преко свог обичаја подиже изнад планине, да горе у
висинама, гдје је још било сунца, отпјева посмртну пјесму каква се пјева само
орловима.
Убрзо се иза врхунца подиже крупан
црвен мјесец и на чистини пред пећином обасја мртво тијело посљедњег риса.