Видра Видрић, стара видра која је
била доктор цјелокупне мудрости, лукавства и подваљивања, а по занимању судија
за све животиње које су живјеле у ријеци и око ријеке, изиђе једног јутра под
стару врбу где је била судница и обрати се окупљеним животињама:
– Хеј, ко има нешто да се жали?
Први се јави један велики рак.
– Славни суде – започе он – имам
да се пожалим на једну велику и тешку неправду која досад није учињена ниједном
раку на дан хода уоколо, па било да се иде натрашке као што чине ракови или
унапријед као што то чине остале животиње.
– А шта би ти могло да буде? –
радознало зашкиљи мудра Видра Видрић.
– Та још питате! – узвикну рак. –
Ја сам, знате, водени берберин и још лани погодио сам се са сомом из Дубоке
Воде да му редим и подшишавам бркове, а он је обећао да ми плати све одједампут
и то онога дана кад му нарасте брада.
– Хи-хи-хи-хи-хи – насмија се
Видра Видрић која је необично вољела да чује свако ново лукавство и подвалу. – па је ли му већ
нарасла брада?
– Јест врага! – закука рак. – Већ
је прошла година дана, а од његове браде ни корова. И по мишљењу читаве наше
раковске насеобине Раковице, тај сом је један обичан лопов и варалица.
– Шта, зар ја лопов? – продера се
сом који се пљускао у близини обале. – Господо, откуд ја могу бити лопов, кад
имам два ордена за грађанске заслуге?
– Хеј, ви, нисам вам још дао ријеч! – повика на њ
Видра Видрић. – Тужиоче, наставите.
– И тако, дакле – настави рак –
хм, гдје сам оно стао... и тако дакле, он ми, по свој прилици, неће никад ни
платити мој дуг.
– А шта ви имате да кажете у своју
одбрану? – обрати се Видра Видрић туженом сому.
– Ја, овај... је л' ја? – замуца
сом. – Знате, заборавио сам своје доказе код куће. Хоћете ли ме пустити да их
донесем, па ћу се тек онда бранити?
– Аха, то ти, дакле хоћеш да
подвалиш и мени, Видри Видрић, доктору цјелокупне мудрости, лукавства и
подваљивања, је ли? Е, нећемо тако. Одмах овдје, на лицу мјеста, поништавам
твој уговор с берберином Раком Ракићем и осуђујем те на прогонство у Плитку Воду.
Водени полицајац Штука Штукић нека одмах изврши моју пресуду.
Једна велика штука одмах се
постави иза Сома Бркића.
– Али, овај, ја ћу тамо умријети
од глади. У Плиткој Води тако је мало хране – стаде да се жали Сом Бркић. – А,
овај, кад ћу бити пуштен из прогонства?
– Тачно онога дана кад на врби
роди грожђе – кратко пресуди Видра Видрић.
– Јао, јао, богзна колико још
времена има до тога – стаде да кука Сом. – Ах, ах, пустите ме само да останем у
Дубокој Води, одмах ћу берберину исплатити сву његову зараду.
Послије те молбе, једва га пустише
у пратњи Штуке Штукића и послије кратког времена сом донесе раку сву његову
зараду.
– Живио суд, живјела мудра Видра
Видрић! – повика Рака Ракић и од радости се толико збуни да пође унапријед као
и остале животиње.
– А сад, ко је сљедећи? – упита
Видра Видрић.
– Та сам ја – јави се једна мала
шарена буба-мара. – Дошла сам да се жалим на своју неправедну газдарицу.
– Шта, зар неко може да учини
нажао и тако умиљатом створењу? – зачуди се чак и мудра Видра Видрић, која све
дотад у свом судијском раду не бијаше чула да је неко увриједио бубамару.
– Истина је, мудри судијо, моја
газдарица Стонога Стоногић, велика стонога из Црвеног Муља, погодила се са мном
да јој чистим ципеле. Пристала сам за малу награду и не знајући да она има
толики број ципела.
– А колико их има? – упита Видра
Видрић.
– Стотину пари.
– Аух, сирота бубице. Па кад
стигнеш да их све очистиш?
– Кад стигнем, питаш? По читаву
ноћ чистим те несрећне ципелетине које су од врха до дна умазане муљем, јер
моја газдарица поваздан вршља около по муљу. А сад су јој још дошли и гости:
њен брат са женом и са шестеро дјеце, и ова захтијева да ја сирота чистим
ципеле и њима, а ако нећу, каже, нећу добити ни трунке од читаве своје
досадашње зараде.
– Тако је, тако заиста – потврди
судија. – Ти се ниси погодила да служиш и њезине госте. А, дозволите, колико
пари ципела сад имаш да чистиш, откад су гости дошли?
– Па одрасли гости имају двјеста
пари великих и њихова дјеца шест стотина пари малих ципела, а кад се томе дода
још сто пари газдаричиних ципелетина, онда то све скупа износи девет стотина
пари ципелетина, ципела и ципелица.
– Аух, аух, врти ми се глава кад
само и замислим тај број, а камоли да их чистим – намршти се Видра Видрић. –
Заиста, чини вам се велика неправда. Ту нема друге, него да вам госпођа Стонога
Стоногић исплати вашу зараду, па да је напустите.
– Јест, кад би она то хтјела. Али
она мени још пријети да ће ми задржати све моје ствари, а кад сам јутрос пошла
да је тужим, она се затворила с гостима у кућу и пријети да ником не да унутра,
па ма ко то био.
– Аха, објављује рат правосуђу –
наљути се Видра Видрић. – Онда нам не преостаје ништа друго него да
бомбардујемо њену утврђену кућу, све док не пристане да те исплати.
И Видра подиже очи и зовну с гране
птицу водомара.
– Хеј, водомару риболовче, узми у
кљун каменчић и бомбардуј утврђење Стоноге Стоногић из Црвеног Муља.
Вриједни водомар зачас слети до
обале, узе један камичак и подиже се изнад Црвеног Муља. Кад стиже изнад
стоногине куће, он отвори кљун и каменчић бућне управо пред стоногину кућу:
шљап!
– Хеј, шта је то? Као да нас неко
бомбардује – уплашено повика стонога излазећи пред врата.
– Исплаћуј зараду бубамаре и
враћај њезине ствари, иначе ћу зачас изнад твоје куће довести читаву ескадрилу
водомара и за пет минута сравнићемо са земљом твоје бунтовничке гнијездо.
Преплашена Стонога Стоногић отрча
брже-боље са свих својих сто пари ногу, иако је имала жуљеве, изнесе завежљај
бубамаре и хитро изброја зараду.
– Ево, па носи! Никад више нећу
примати у службу бубамаре.
Кад водомар донесе буба-марино
благо, она се раширених крила до земље поклони Видри Видрић.
– Хвала, праведни судијо.
– Има ли још ко да се жали? –
повика Видра, а кад јој се више нико не јави, она се само мудро насмијеши на
околне врбе, климну главом облаку који је пловио изнад грана и без ријечи
зарони у воду.