Читаво сунчано љето, од раног
јутра до тихе вечери, цврчак је пјевао у ниској трави на падини бријега. Пјевао
је већ о свему што је видио у своме малом свијету: и о сунцу како се лагано
диже изнад бријега, о вјетру како неуморно шушти испод жбунова и стално мијења
пут, о свом пријатељу златном пчелцу који је видио и такве ствари које цврчак
чак ни у сну не сања. Најзад је испјевао дугачку пјесму и о томе како су црни и
жути мрави водили велики рат око једног презрелог пшеничног класа из кога је
испадало зрневље. Жестоко су се уједали мрави, надалеко је мирисала мравља
киселина, а цврчак је пјевао загледан у једну бијелу крилату сјеменку маслачка
која је, обасјана сунцем, пловила над разбојиштем.
– О, о, погледајте сви, црни мрав
дави свог жутог рођака а изнад њих путује бијела крилата лопта и они је не
виде. Ој-хој, ко би ратовао, кад се небо смије и кад маслачкова дјеца путују у
далек свијет.
– Глуп си ти, пјевачу. Та ко не би
ратовао због онако доброг зрневља – наругао му се један сив пољски миш, али се
цврчак на то није обзирао и продужио је даље. Та кад су пјесници слушали мишеве?
Сједећи у трави смишљао је цврчак
ведре и веселе пјесме, а љето је неосјетно минуло, прошла је и рана јесен и
једног јутра небо је освануло облачно и тихо. Изишавши пред своју рупу, цврчак се зачудио зашто је све
уоколо невесело и без сјаја, погледао је према небу и кад је опазио да нема
сунца, разумио је све и јако се растужио.
– Гле, сунце је заборавило да
изиђе или се можда негдје изгубило – забринуто промрмља он.
Прође један дан, прође други,
трећи, а облаци непомични и тамни, једнако леже на небу. Забринуо се много
цврчак и све би хтио нешто да запјева, али му не иде од срца.
– Морам неког да упитам шта је то
било са сунцем – присјети се он и пође кроз траву. У путу сусрете једног
великог мрава.
– Хеј, пријатељу, да ти можда не
знаш шта се догодило са сунцем? Већ га одавно нема.
– Много сам забављен скупљањем
зимнице па нисам ни примијетио да га нема – одговори му ужурбани мрав – Гле,
заиста га је некуд нестало!
– зачуди се он искоса гледајући у облачно небо.
Око једног оближњег касног цвијета
сјетно је зујао златни пчелац.
– О, стари знанче, ти ћеш свакако
знати шта је то било од сунца?
– Од сунца? Прошао сам одјутрос
толико свијета колико га ти никад нећеш видјети, али баш нигдје не видјех
сунца. По свој прилици, отишло је некуд врло далеко.
Кроз траву је наишао дремљиви јеж.
Цврчак га предусрете врло учтиво:
– Велики бодљивче, не зна ли можда
ваша премудрост куд се то склонило сунце? Откад га нема, пресахнуше све моје
пјесме.
– Охо, ти ли си онај пјесник који
је испјевао пјесму о мени и о великој змији – задовољно прогунђа сањиви јеж –
Питаш ме за сунце? Па свакако спава негдје за бријегом. Та зар не знаш, да сад
настаје велико спавање? А можда и не спава, ко ће га знати. Аа-ах!
Послије тако мудра одговора, јеж
се громко зијевајући изгуби у грмљу, а цврчак остаде сам и замишљен под једним
хладим бијелим цвијетом тратинчице.
– Баш нико не зна гдје је сунце,
мораћу да га потражим, јер без њега ми је тужно и пусто у срцу.
И већ сутрадан цврчак се пробуди
врло рано, изиђе пред своју рупу и пошто је још једном тужно погледао око себе,
по свом толико вољеном завичају, он оборене главе крену у свијет.
– Хеј, куда тако рано, пјевачу? –
повикаше за њим радознали сусједи.
– Идем у свијет да потражим сунце.
Без њега ми се баш никако не живи – одврати им цврчак.
– Хм, ко је тако луд да остави
своју кућицу, своју слободицу пуну свега и свачега и да иде да тражи тамо
некакво сунце! Каква ми је корист од сунца? – зачудише се мрави.
– Хе, хе, па и кућу си заборавио
да затвориш. Још би могао когод да те покраде – опомену га миш који је иначе
био познат као велики лупеж.
– Ех, мени немају шта да украду –
осмијехну се цврчак, сунчани пјесник. – Ја своје са собом носим.
– Џив, џив, дивим се онима који
имају храбрости – зацвркута с оближњег дрвета један врабац – и ја сам жељан
сунца, али немам смјелости да кренем одавде и да га тражим. Радије зато остајем
да читаву зиму, нарогушена перја, купим заостале мрвице испред људских станова.
Данима и данима цврчак је лутао
тражећи сунце, али му нико не умједе да каже шта је то с њим било. Једног дана
видио је и јато црних ласта како оштро сијекући ваздух цвркућу:
– На југ! На југ!
Кад је те вечери сусрео једног
пужа који се још не бијаше затворио у своју кућицу и запитао га што то цвркућу
ласте, овај му је зловољно одвратио:
– Ах, ти крилати створови; њих
човјек никад не треба да слуша. Само глупости брбљају. Уосталом, зар се ико
паметан подиже изнад чврсте земље?
Једног предвечерја цврчак стиже на
ивицу неке шуме, већ скоро сасвим голе. Заустави се под једним грмом поред
групе касних напола процвјеталих циклама и ту одлучи да преноћи. У сам сутон небо се бијаше
изведрило и сад су, осуте по њему, трепериле ситне студене звјездице. Постајало
је све хладније и хладније и цврчак би се радо склонио у своју негдашњу кућицу,
само да је била у близини. Нека бескућна буба, шуштећи кроз опало лишће,
узнемири га у размишљању.
– Хеј, ко то иде? – прену се он.
– Не бој се, пријашко, не бој –
зачу се из мрака доброћудно гунђање – ја сам стара свјетска скитница, побратим
звијезда и далеких путева. А ти ко си, с ким имам част да говорим?
– Ја сам цврчак са Сунчане Падине,
по занимању сам пјесник. Пошао сам по свијету да пронађем изгубљено сунце.
– Охо, охо, велики планови. Дивим
се смјелима. И поздрављам те, јуначе, на ивици ове шуме коју су моје немирне
ноге прешле с краја на крај... И, велиш, баш си чврсто одлучио да потражиш
сунце?
– Да, пријатељу – потврди цврчак.
– А знаш ли да у овако ведре
јесење ноћи долази тиха бијела смрт која се зове мраз? Помријеће све касно
цвијеће, опашће посљедње лишће, а сви овакви бескућници као што смо нас двојица
наћи ће такође смрт.
– Значи да никад више нећу видјети
своје вољено сунце. Е, онда је боље да бијелу смрт дочекам пјевајући своју
ведру сунчану пјесму. Пјевајући њу, неће ми жао бити да умрем.
И цврчак се сјети своје остављене
Сунчане Падине, сјети се прошлог љета и свог пријатеља златног пчелца, и стаде
да пјева најљепшу пјесму коју је срочио у почаст сунцу. Околно цвијеће још
посљедњи пут задрхта сјетивши се топлих златних дана, дрвеће се сјети жарког
љета и свију прошлих повјетараца који су шуштали кроз лишће док је још било
младо. И сви заборавише на бијелу смрт, која је са свих страна неосјетно
прилазила. И док је мраз све
више стезао, цврчак, осјећајући да му већ долази смрт, запјева још и посљедњу
пјесму о томе како је тражио изгубљено сунце, како је дуго лутао испод
наоблачена неба и најзад се у звјезданој ноћи састао с бубом-скитницом да
заједнички дочекају бијелу смрт.
И најзад, завршивши пјесму и
падајући на земљу, цврчак још посљедњи пут угледа у свом срцу своје вољено
изгубљено сунце и блажен потону у наручје бијеле смрти.