Једне
млаке прољетне вечери, док је група рибара са својим малим чамцима ловећи рибу
вукла мреже по широкој разливеној Сави у близини једног великог рита обраслог
шашом, трском и којекаквим другим киселим барским травама, одједанпут се из
мрака у риту зачуо такав продоран и снажан крик и некаква пискава дрека, да су
рибари сви до једног задрхтали, проблиједили и стали се преплашено зглêдати.
– Дрекавац! –
прошаптао је уплашено најстарији рибар, старац дуге сиједе косе.
И на то су се
остали рибари још више престрашили и проблиједили као зимска зора, јер су сви
одреда, као неписмени и прости људи, били врло празновјерни и вјеровали су у
приче о чудној и необичној прикази која се зове дрекавац и која својом дреком
предсказује болести и несреће, потапа чамце сиромашних рибара и у помрчини
наводи сељаке са њиховим колима у глибовите опасне мочваре и канале.
Сви су хитро
стали да скупљају и привлаче у чамце своје мокре тешке мреже и не обраћајући
пажњу на то што су им из мрежа сваки час искакали крупни блистави шарани и
остале рибе, а онда су журно завеслали на супротну обалу, тамо гдје се налазило
мало рибарско сеоце.
И већ одмах
те исте вечери читаво је сеоце сазнало да се у риту на супротној обали, тамо
гдје је било највише рибе, појавио злогласни дрекавац. Сви су се позатварали у
своје кућице, нико није смио ни да провири напоље, а камоли да пређе сокаком до
сусједне куће, а пустим блатњавим улицама села шетао се једино Страх замотан у
тамни огртач и провиривао на чврсто притворене прозорчиће кућа.
А једини у
читавом рибарском сеоцету који није повјеровао у причу о дрекавцу нити се био
уплашио – то је био мали Мита, дванаестогодишњи син једног рибара. Он је једини
из села ишао у школу у доста удаљено сусједно мјесто, био је већ у четвртом
разреду, па је из учитељевог причања и из књига које је прочитао знао да не
постоје вјештице, вукодлаци, гвоздензубе, дрекавци и остала измишљена чудовишта
којих се празновјерни свијет плаши. А иначе, он је у читавом сеоцету био познат
као најјачи и најхрабрији дечко који је сам самцат усред ноћи смио да обиђе
читаво село и да се чак чамцем прошета по Сави.
И како рибари
већ треће вечери нису смјели да иду да лове рибу, а у селу се све више почела
да осјећа оскудица у храни, јер је село углавном живјело од продаје рибе, то
мали Мита одлучи да се увече упути чамцем у рит и да види какво је то створење
које се ноћу онако ужасно дере и кричи плашећи рибаре.
Док су му
отац и мајка спавали, Мита се кришом извукао напоље, прошао кроза село и избио
на савску обалу. Изнад чамаца, над водом, дријемале су у ноћи погнуте врбе и
зелена коса спуштала им се чак до површине ријеке. Свуда мир и тишина, само
Сава једва чујно шумори. Прелијећу облаци и сваки час заклањају мјесец. А онда
тишину распара снажан глас из рита са сусједне обале. Мали Мита задрхта, али
ипак одважно сједе у очев рибарски чамац и завесла преко Саве пут рита. Час би
га сакрила помрчина, а час би га опет обасјао крупан пун мјесец који би
изненада изронио иза тешких облака и зачуђено гледао малог јунака како се
повија веслајући преко ријеке.
– Куд ли се
то упутио мали Мита? – питали су се међу собом таласићи, запљускујући бокове
чамца.
– Он иде у
рит да бије велики бој с чудовиштем које диже глупу дреку и плаши рибаре! –
одговорила им је с врбове гране мудра сова и нечујно сунула некуда у ноћ.
А мали Мита
довеслао је до супротне обале и његов чамац нечујно је упловио међу трске и
зауставио се на муљевитом дну плитке мочваре. И тек што је босим ногама ступио
напоље загазивши до кољена у меки муљ, сасвим у близини јавио се онај страшни
крик тако да се нашем малом јунаку кожа од страха најежила, али је ипак стао
опрезно да се шуља према ономе мјесту одакле се глас чуо, сам себе успут
храбрећи:
– Нема
дрекаваца, то је измишљотина. Овај глас личи на глас дивље патке, само је много
јачи.
И кад је,
опрезно размичући трску, већ сасвим близу пришао ономе мјесту, изненада изиђе
мјесец иза облака и Мита два корака испред себе угледа неку птицу мало повећу
од дивље патке;
главе дигнуте пут неба она је реско и заглушно кричала тако да је Мита опет
задрхтао од њеног необичног гласа.
– А то ли си
ти, господине дрекавче, чекај, сад ћеш да видиш ко је Мита! – прошапутао је у
себи наш мали јунак.
Како му је
птица била окренута леђима и није га видјела, он се лагано нагнуо и читавом
дужином пао по њој зграбивши је снажно објема рукама за врат. Замро је крик у
грлу необичне птице и она је стала очајнички да се отима лепршајући крилима и
прскајући Миту блатном водом, али је он није пуштао из руку. Однио је птицу до
чамца и замотао је у комад старе подеране мреже, а онда је весело завеслао
натраг пут села.
– Хеј,
устајте, уловио сам вашег дрекавца! – повикао је Мита у прозоре првих сеоских
кућа и зачас се око њега сјатило читаво село.
У кућици
његова оца, покрај мале шкиљаве лампе, окупљени сељаци зачуђено су разгледали
барску птицу која се још увијек отимала пуштајући каткад свој необични снажни
крик.
Сутрадан су
птицу однијели у град гдје им је један стари брадати господин растумачио да је
то птица звана букач или небоглед, доста ријетка у нашим крајевима, која се
појављује обично у прољеће по мочварним предјелима и својим снажним и необичним
гласом плаши ноћу празновјерни свијет који мисли да је то некакво чудовиште
звано дрекавац.
Јунаштво
малог Мите прочуло се убрзо по читавом томе крају, а славонски Цигани који су
кроза село пролазили на својим малим шареним колима разнесоше му славу још и
даље и тако је прича о његову јунаштву допрла чак и до нас.
А од тога
дана у његову селу нико више не вјерује у дрекавца.