Мачак дједа Трише воденичара, онај
исти мачак који је негда чак у хајдуке ишао, изиђе једног сунчаног дана пред
врата воденице, истегну се на сунцу колико је год дуг и још нешто мало више и
стаде задовољно да преде.
– Фррр-мррр, изгледа да ово сунце
сија само зато да се ја на њему гријем. Без сумње, то је лијепо од њега.
Сјетићу га се чим уловим првог врапца.
У то вријеме дједа Триша је баш
спавао у воденици одмарајући се послије ручка, кад један опрезан миш изиђе из
рупе, претрча преко дјединог лица и поново шмугну у рупу. Дједа се уплашен трже
из сна, а кад се сјети ко га је пробудио, стаде да грди и да зове мачка:
– Хеј, гдје си, лијенчино, лопове,
вуцибатино, издајицо, чмавало?!...
– Кога то извољевате звати,
уважени друже у невољи? – јави се испред воденице мачак правећи се невјешт.
– Кога? Ти још питаш кога,
хајдучка сорто. Наравно да зовем тебе.
– Гле, гле, ко би то рекао –
тобоже се зачуди мачак.
– А ја одовуд чујем да си узвикнуо
пет прекрасних имена, па све мислим: можда човјек зове стоногу. Па и ко би
други могао да има толико имена.
– Ах, ах, још се ругаш, стари
угурсузе. Разумије се да сам тебе звао. Храним те и појим, а мишеви ми поред
тога усред бијела дана трче преко лица.
– Заиста, безобразлук достојан
само једног миша – мудро закључи мачак. – Али,
драги дједа, баш у то вријеме кад је тај мишји инжењер правио пут преко вашег
лица, ја сам био заузет једним врло важним послом.
– Каквим послом? – зачуди се дједа
и подиже обрве чак до своје капе.
– Прео сам.
– Аха, триста му жабљих длака и
двјеста магарећих рогова, зар је твоје предење уопште икакав посао? – грдно се
зачуди дједа и избечи очи.
– Охо-хо, ви још сумњате у то –
љутну се мачак – а, на прилику,
зашто не би ваљала моја пређа? Нисам ни ја ваљда мачји кашаљ.
– Па шта предеш, де, да чујем? –
уозбиљи се дједа.
– Па... најприје ћу да опредем
мрежу за ловљење врабаца, затим конопац на који ћу објесити пса који ме је лани
јурио око воденице, а онда ћу оплести једне чарапе и продаћу их теби за печену
шеву.
– Гле, он се мени још руга! –
дрекну дједа и зграби метлу – Чекај само, сад ћу ја теби да покажем.
Мачак хитро скочи и загребе уз
једну врбу нагнуту над поток.
– Е, нећемо тако, дједа, не дам се
ја тући. Та и ја сам ваљда неки слободан грађанин, иако ми нигдје није записано
име, презиме и датум рођења. Кад већ хоћеш да ме бијеш, одох ја брате, у
свијет.
И дједа Триша, сав црвен од
љутине, стаде да се пентра уз врбу, али се већ код првих грана омаче и бућну у
плитку воду, а мачак, видећи да нема шале, скочи с врбе и стругну преко поља. Док је мачак бјежао кроз кукуруз,
дједа Триша, сав мокар,
извуче се из потока, пронађе у воденици велики комад угљена и на широким
бијелим брвнима воденице, поред самих врата, крупним словима написа овај оглас:
"Ја доље потписани дједа Триша, воденичар, овим се одричем
за сва времена свог дугогодишњег друга мачка, јер је дотични лијенчина и
безобразник и јер ме је он гурнуо с врбе у поток. Дугове које мој бивши мачак
буде направио не признајем, нарочито оне у сланини и сиру, штете које нанесе не
плаћам, и у случају да дотичну личност негдје ухватим, премлатићу је као мачку.
Ово се даје на знање свим који
долазе у ову воденицу. Дједа Триша,
воденичар с. р."
Док је то срдити дједа писао,
мачак већ бијаше стигао до прве сеоске куће. На прагу га дочека домаћица,
старица оштрих очију и кукаста носа, по занимању врачара. Мачак пред њом ушиљи
бркове и слатко се насмијеши растежући уста од ува до ува.
– Хе, хе, добар дан, медена
бакице. Имате ли можда каква посла за једног незапосленог мачка? Имам одличне
свједоџбе и препоруке од својих досадашњих газда, али их са собом не носим из
превелике скромности.
– Ох, рођени мој, баш си
добродошао. Осиједише ме ови проклети мишеви.
– А овај, бакице, могу ли добити
унапријед једну малу капару на име своје годишње плате? И ако је могуће да ми
је исплатите у облику једног комада сланине – замоли је мачак.
– Па, може, може, зашто не? –
пристаде баба и донесе му добар комад сланине – Ето, па сад лови по кући
мишеве, а ја одох до сусјетке.
Чим врачара изиђе, мачак поједе
читав онај комад сланине и послије тога се тако олијени и задријема да заборави
и на мишеве и на своје обећање, па се сави поред огњишта и убрзо заспа. Дуго је тако мачак спавао, све док
га не пробуди шкрипа авлијских вратница. Мачак начуљи уши и зачу како неко пита
његову бабу:
– Хеј, стара, шта ће ти толики
колац?
– Добила сам новог мачка, па ако
не буде вриједан, убићу га овим коцем као што сам убила и онога старог –
одврати баба.
Кад то разумједе мачак, прође га
језа од врха носа до краја репа и сав се озноји од страха, па чим је баба
отворила врата, он шмугну поред ње напоље и стаде да бјежи према кукурузу.
– Хеј, хеј, држите лопова, држите
преваранта! – закрешта врачара и с уздигнутим коцем јурну за њим не би ли га
достигла, али је мачак јурио скоро као какав зец и зачас ишчезну у кукурузу. Ту
проведе ноћ усамљен и пун страха, а ујутро, кад се баш одлучивао да пође чијој
другој кући, зачу на сеоском раскршћу лупу добоша и вику добошара:
– Народе, чујте и почујте, у селу
се појавио опасан мачак варалица. Нашој доброј врачари узео је на име капаре
комад сланине и побјегао. Ко год дотичног преваранта ухвати, нека га преда
општинским властима. Препоручује се свима да преко читавог дана и ноћи пусте
све псе с ланца како би се овој опасној мачјој варалици што прије ушло у траг.
Кад сироти мачак разумједе тај
оглас, презноји се од голема страха петнаест или шеснаест пута, па што је
хитрије могао стругну према дједа Тришиној
воденици. Али кад стиже пред врата и угледа онај срдити дједа Тришин оглас, он претрну од главе
до пете.
– Куд ћу сад, жалосна ми мајка?
Сједио је дуго пред затвореним
вратима не усуђујући се да зове дједу, а кад се најзад старац показа на прагу,
мачак покајнички обори бркове.
– Рођени мој дједице, прими ме
натраг. Бићу послушнији и мекши од зечјег репа.
– Ко сте ви, господине, ја вас не
познајем? – тобож се уозбиљи дједа.
– Ах, ах, како да не познајеш? –
рече мачак скоро кроз сузе – Ја сам твој мачак.
– Мој мачак? Ја сам самохран и
немам баш никог свог. Послије смрти све своје имање завјештаћу мишевима, јер
сам их много заволио.
– Шта, мишевима, триста му јегуља!
– гњевно фркну мачак – Пусти ме, пусти ме само, молим те, да их ја питам, чију
су ми љубав преотели.
На те ријечи дједа се више није могао да уздржи, него се само громко насмија и
помилова свог немирног мачка.
– Хајд, хајд, гаде један, праштам ти све твоје лоповлуке, али други пут се
добро држи: одсјећи ћу ти бркове, ако ме само расрдиш.
– Баш је права истина да си ти најбољи човјек под небеском капом – покајнички
признаде мачак улазећи у воденицу.