Испод ниске стрехе једног старог хамбара, тамо где се чак ни ветар не сети да чешће завири, стао је да плете мрежу један паук, чувени разбојник, кога су људи већ десетак пута протерали из својих кућа. Плео је мрачни ловац мрежу и срдито гунђао:
- Провреднићу се, па ћу премрежити читаво небо, заклонићу сунце и људи ће онда да седе у мраку. Тако им и треба, кад су толико пута покидали моју дивну мрежу. Аха-ха-ха-ха…
Једна мала бубица тврдих крила која је била толико сиромашна да није имала ни куће, ни правог завичаја, па чак ни имена, баш је милила уз брвна хамбара, а кад је чула шта паук говори, јако се зачуди:
- Али, драги пријатељу, зашто хоћеш да својом мрежом склониш сунце? Зар није лепше кад је сунчан дан и кад свака травка пева и весели се.
- Ху, какво сунце, какве травке! – намршти се паук који је увек живео под сумрачним угловима. – Живети у мраку и плести мреже, то је права радост. Презирем из дна трбуха оне паукове који плету мреже по сеоским живицама; тамо је сувише светло за једног паука.
- И зар баш мислиш да премрежиш небо и да заклониш сунце? – са страхом припита бубица уплашено гледајући великог паука.
- Охо-хо, ти још сумњаш у то! Причекај само, за два дана све ће бити готово и онда ће у читавом свету бити сумрачно и тихо, тако ћу густу мрежу оплести. Земља ће онда постати царство Великог Паука. И сви ће се онда клањати моћном освајачу неба.
Кад чу те речи, бубица се јако, јако сневесели, јер нико више од ње није волео сунчане дане. А кад би пљуснула киша, она је шћућурена и тужна седела по каквим мокрим листом и забринуто провиривала кад ће се показати ведро небо.
- Ох, ох, како да спасем небо, како да заштитим сунце? - вајкала је сирота бубица силазећи низ хамбарска брвна. - Идем да потражим неког ко ће да уплаши ову страшну животињу и да је натера да се остави своје зле намере.
Лутајући кроз траву, бубица у читавој шуми златног маслачака наиђе на бумбара који се, зујећи по читав дан уоколо, само хвалисао својом одећом и својим јунаштвом.
- Прекрасни бумбару, стара делијо и јуначе, треба ми помоћ против једног рђавог створења – обрати му се бубица.
- Хр-вр, зу-зу, који је то рђавко, покажи ми га само, па ћеш да видиш шта ће од њега бити – важно загунђа бумбар.
- Знате, многопоштовани бумбару, то је један рђав створ који плате велику мрежу којом ће да покрије читаво небо и да заклони сунце.
- Ау, ау, зр-вр, каква ли је то животиња кад толику мрежу плете? – престраши се бумбар. – Опростите, овај али ја… хм, није да не смем, него, ето, тако… немам времена да дођем и да га излупам.
И збуњен бумбар се подиже и одлете кроз плави ваздух. Растужена бубица крену даље да тражи спасиоца. Али коме год се обратила, свак је са страхом одустајао од борбе чујући да тај разбојник плете мрежу којом ће премрежити читаво небо.
- Колика ли тек мора да буде та животиња кад јој је толика мрежа – помишљао је свак већ унапред дрхтећи од страха. А кад чак и поносити јеленак одби да се бори с таквим чудовиштем, сирота бубица се врати у близину бумбара и већ у саму ноћ склони се под један лист опао с липе. И тек што је почела да дрема, споља се зачу тихо шушкетање и нечији танак гласић зацвили над самом бубицом:
- Хеј, има ли кога овде? О, добро вече, домаћице. Извините, ја сам поветарац Ноћник и врло сам радознало створење… Овај, онај… не љутите се можда што сам вам узнемиравао сан?
- О, изволите само, изволите напред – понуди га гостољубива бубица. – Истина, мој ноћашњи сан врло је скроман, али… али, где сте ви, забога, не видим вас?
- Хе-хе, хе-хе, ја сам, знате, невидљиво створење. Сви су ветрови невидљиви.
-Хм, да, да, разумем – збуњено му се оправда бубица. – Јако сам брижна, па се тога нисам сетила.
- Брижна си? А ради чега, ако се сме знати? Ја никад у животу нисам био брижан, па сам већ и због тога радознао.
- Безбрижни мој госте, страшне се ствари догађају. Ту горе под хамбарском стрехом једно чудовиште плете мрежу којом ће заклопити небо, сакрити сунце, а по свој прилици и звезде и месец.
- Гле, гле, гле, баш сам радознао, да видим како изгледа то чудовиште, баш сам радознао – и Ноћник тако брзо одлете да читав лист задрхта, а бубица не стиже ни да се зачуди. Гунђајући, паук се управо спремао да спава у једном углу своје мреже, кад Ноћник долете под стреху и повика:
- Хура, хура, станује ли овде будући освајач неба? Хтео бих да га видим.
- Аух, триста му стршљенова, каква се то битанга дере из мрака? Ала ме уплаши, скитницо ноћна, лопове… Севај одавде, па ма ко то био да био. Не примам госте који ноћу долазе, њима савест никад није чиста.
- А, тако ти дакле – наљути се Ноћник – чекај само, чекај, идем ја у планину да позовем свог старог рођака Великог Ветра. Он ће већ научити памети оне које мисле да премреже небо.
И Ноћник полете пут далеке љубичасте планине и убрзо пронађе Великог Ветра у дубоком горском кланцу. Великом Ветру било је тесно у влажној гудури, па се по сву ноћ свађао с дрвећем.
- Хеј, рођаче, имам за нешто да те молим – јави се задихано Ноћник.
- Не чујем; гласније, младићу, јер сам већ напола оглушио у овој гудури - продера се Велики Ветар.
- Рођаче, рођачино, један плетач мреже спрема се да премрежи небо. Молим те, пођи и научи га памети – повика Ноћник што је гласније могао.
- Аха-ха-ха, ху, то је онај мрачњак паук. Знам ја њега добро. Одавно би он нешто тако учинио да није нас ветрова који почистимо све што не ваља у свету.
И пошто се још једном громко насмеја, Велики Ветар јурну из планинског кланца, прохуја преко брежуљака и поља и кад стиже до онога хамбара, дуну под стрехом, почисти за тренутак и паука и његову мрежу, па од обести понесе са собом чак и онај лист под којим је спавала брижна бубица. Уморна бубица чврсто је спавала те ноћи, па није ни опазила кад је прошао велики Ветар, а кад се ујутру тргла из сна, грдно се зачуди погледавши изнад себе модро небо и сунце које се рађало.
- Боже, Боже, да чудних ствари: неко ми је однео кров изнад главе док сам спавала. И сва срећа што сам ноћас била покривена небеским сводом иначе бих без сумње јако назебла.
И мала буба, још снена, зевну, јуначки протегну све своје ноге и стаде да се пење уз хамбар.
- Хајде да видим шта је урадио онај пакосник.
Али кад се попе под стреху, буба се јако изненади кад паука не нађе на његовом старом месту.
- Где ли је само онај плетач мрежа? – гласно се зачуди она.
- Плетач мрежа? Ох-ох-хо, однео га је ноћас Велики Ветар – зачу се иза ње тих гласић.
Бубица се зачуђено окрену. Из ње није било никог.
-Хеј, ко то са мном збија шалу? Где си ти, љубазни говорниче?
- Хо-хо, хо-хо, ја сам Јутарњи поветарац, брат Ноћников. И ја сам такође невидљив. Мој брат отишао је већ на спавање, а мене је замолио да ти кажем шта се десило злобном пауку. Довиђења, мали друже, летим, да видим шта раде голубови на торњу.
Одлете Јутарњи Поветарац, а мала црна буба измили на сунце и сва блажена стаде да шапуће:
- Ох, добри ветрови, ви који чистите свет од мреже и паукова, како вам је захвално моје мало срце. Ох, велики ветрови…