Једна бучна шарена креја, која је
поваздан боравила у орашју, слети за тренутак на пространу пољану по којој су
пасле овце и у густој папрати наиђе на шеву која је мирно лежала у свом
гнијезду начињеном у ниској трави. Скромна птичица имала је и сада боју суве
спржене траве и једва се разликовала од околног земљишта. Кад је угледа тако
скромну и неугледну, креја стаде да се дере:
– Хе, хе, хе, кре, кре, да ружне
птичице. Да немам овако добрих очију, мислила бих од тебе да је камен или бус
суве траве. Кре, кре, мијау, то је заиста да човјек пукне од смијеха.
– Та што се дереш толико, ниси у
шуми – мирно је опомену шева. – Ми, становници пашњака, тих смо народ и не
волимо много граје.
– Хе, хе, кре, становници пашњака!
Ако сте сви тако сиви као ти, лијеп сте онда народ. Та ко може да воли тако
неугледно створење као што си ти?
– Ко ме воли? – осмијехну се шева.
– Можда имам више љубимаца него ти, љепојко.
– Ах, ах, каква дрскост, достојна
једног пољског миша. Погледај само моја дивна шарена крила, љепша од небеске
дуге, па мој реп на коме ми свакако завиде и сврака и грлица. А тек мој глас.
Знам да подражавам скоро све птичје гласове, знам да маучем као мачка и да
плачем као људски птић који лежи у дрвеном гнијезду које мати љуља...
– Ћуран из човјекова дворишта има
лијепо перје и реп као лепезу, па ипак се читавог дана само охоло шепури и
брбља глупости. И баш га нико не воли.
– А тебе, мислиш, неко воли са
твојим перјем које има боју друмске прашине. Реци ми, шта има на теби што може
да се заволи?
– Шта имам? Како да ти кажем, кад
ти то нећеш разумјети, јер ти је срце празно и живот пун гласна крештања –
замишљено стаде да говори шева – знаш, кад се ја дигнем високо, високо у ваздух, онда у моје
срце уђе и модро небо, и сунце и земља окупана у сјају заједно са свим својим
златним житима и зеленим шумама. А кад све то осјетим у срцу, онда запјевам
ведру сунчану пјесму због које ме сви познају и воле.
– Уха-ха, кре-кре, ала ова лаже. – стаде да се
смије креја – Зар у тако малу птичицу да стане читава земља и још сунце. Та за
те је превише и један орахов плод из мог орашја.
– Али не, нисам то мислила – стаде
да се правда шева. – То је нешто сасвим друкчије. Видиш, да ниси разумјела...
– Читава земља, читава земља –
стаде да се руга креја.
– Ех, видјећеш сад – љутну се шева
и оставивши гнијездо диже се у сунчан ваздух.
Летјела је све више и више, док се
најзад не претвори у малу црну тачку.
И док је креја зачуђено гледала за њом, из висине се одједном просу
сребрна сунчана пјесма.
– Цири, цири, велико моћно сунце
блиста над пољима, таласа се на вјетру златно жито и пчела зуји око црвеног
цвијета дјетелине...
– Гле, чује се шева – обрадоваше
се жетеоци у пољу и за тренутак застадоше гледајући у блиједомодро небо – красна птичица.
– Цири-бири – настављала је шева –
шума се стере као зелен ћилим на бријегу, у њој живи весели кос са црним оком,
а подно бријега вјечито путује поток, а ипак је још увијек ту са својим
сребрним рибама. Зашто онда да не будемо радосни...
Два босонога дјечака, који су око
потока скупљали наплављене гране за своју бабу, застадоше с наручјем пуним дрва
и погледаше један у другог.
– Чујеш ли шеву? Хајде, ко ће
прије да је угледа.
И спустивши поред себе дрва, они
легоше полеђушке у пијесак и загледаше се у висину.
– Цирци-рици, по пространу пољу
мичу се овце бијеле као снијег, видим пастире са немирним псима и надам се да
ниједна неопрезна нога неће стати у моје мало гнијездо са шареним јајима.
Ој-хој, будите опрезни сви који пролазите пољем.
– Лијепо ће вријеме бити. Чујете
ли шеву? – рече један стари чобанин и раздраган помилова своје чупаво псето –
Хеј, дјецо, никад не дирајте шевина гнијезда, грехота је.
– Хе, кре-ре, мијау! – стаде да се
дере креја сва уздрхтала од злобе и зависти – Зар се заиста неком допада то што
пјева та црна тачка високо у ваздуху?
– Ух, откуд сад овде креја, баш ме
уплаши својим глупим крештањем – трже се стари чобанин – Хеј, дјецо, дедер
скочите па отјерајте ту глупу птичурину.
Скочише чобанчад, зазвиждаше
каменице, а креја срдито крештећи одлети у своје орашје. А кад се шева, радосна
и жива, поново спустила до свога гнијезда у папрат, зачуди се што нема креје.
– Гле, отишла, свакако јој се није
свидјела моја пјесма – помисли она без имало љутње и леже на своје гнијездо у
зеленој сјенци папрати. Скромна и тиха, опет је личила на бус спржене суве
траве.