Живио на
једном крају Грмеч планине медвјед Гунђало, живио онако као и толики остали
медвједи у тој планини: читаве године, осим зиме коју би цијелу преспавао,
бринуо се само о томе шта ће да поједе, проналазио старе шупље букве у којима
су становале дивље пчеле и отуда вадио мед кад газде није било код куће.
Разумије се да је том приликом понекад и настрадао нападнут од дивљих пчела,
али све му то није сметало да се по вољи шири и дуљи у томе дијелу планине, све
док му се једног дана није прохтјело месо од оваца и пошто је већ заклао
двије-три овце, сељаци се одлучише да таквог штеточину протјерају из свога
краја. Диже се једне недјеље читаво село са чупавим овчарским псима, са буџама,
пушкама шкљоцарама и старим кантама у које су тако лупали да се Гунђалу длака
јежила од страха и он је онако тром и тежак стао да бјежи тако журно и
безобзирно, да су му се послије читава три дана смијале све шумске животиње
почевши од вуга које су сједиле у својим гнијездима објешеним високо у рашљама
дрвећа па све до дебелих пругастих јазаваца који су поваздан копали рупе испод
жила дрвећа, а ноћу ишли у поља и крали сељацима кукуруз. Брбљиве свраке зачас
су распричале Гунђалову срамоту по читавом томе крају, да су за њу чуле чак и
дивље свиње које су живјеле дубоко у влажном шумском густишу и иначе никад нису
знале никаквих новости.
А наш Гунђало
од велике срамоте побјеже далеко, чак на други крај Грмеч планине, нађе тамо неку стару
пећину и одлучи да се ту стално настани.
Већ сљедећих
дана пошао је Гунђало да мало поближе упозна околину свог новог боравишта.
Ходајући тако тамо-овамо по шуми Гунђало се врло обрадова кад на једном
пропланку, покрај некаквог старог пута, угледа једну велику стару крушку коју
ту бијаху још давно засадили неки угљенари који су у томе крају дуго времена
живјели и спремали угаљ.
– Хура! –
повика он сав радостан видећи дрво окићено крупним, тек дозрелим плодовима –
ево ме.
И одмах се
пропе уза стабло и стаде да дрма дрво, али како је крушка била стара и дебела,
она се само мало стресе и једва три-четири натрула црвљива плода отпадоше и
бубнуше у траву испод дрвета.
– Гле! –
помисли срдито Гунђало – како се не да стресати; али чекај, чекај, сад сам се
сјетио како ћу ипак доћи до крушака.
И рекавши то
он у близини нађе један голем тежак камен и свом снагом груну њим о стабло.
Застења болно и стресе се до коријена велико дрво, сунуше с њега крушке као
грàд, а на стаблу остаде бијела рана, јер камен бијаше размрскао и одвалио
велики комад коре.
– Јао, зашто
ме удари? – зашумори тужно стара крушка. – Шта сам ти ја крива? Ако хоћеш мојих
плодова, а ти причекај док потпуно сазру, и они ће већ сами отпасти. Иначе, ако
ме будеш овако ударао, могла бих се још и осушити, па догодине нећеш имати
ниједне крушке.
– Шта је мене
брига за догодине,
– одврати јој грубо Гунђало – ја хоћу сад да се наједем.
И поново
стаде оним каменом да удара јадно дрво.
Тако је радио
из дана у дан све до дубоке јесени, а кад вријеме захладни, он се завуче дубоко
у своју пећину, склупча се и паде у дубок зимски сан.
Поткрај
другог љета опет се присјети Гунђало да обиђе ону крушку и врло се зачуди кад
угледа на њој тек понегдје ситан кржљав плод. Дрво је тужно шумило на вјетру.
– Ето,
медвједе, види сад што си од мене урадио, да си ме лани послушао и ове би
године имао сочних и крупних крушака.
– Шта! –
повика срдито Гунђало – ти мене, дакле, да учиш, глупа, храпава крушко? Ти ниси
хтјела да родиш само мени за инат!
И поново
зграби онај велики камен и стаде још јаче да удара у стабло крушке тако да је
израњавио сву кору и престаде тек онда кад се већ бијаше сасвим уморио.
Прође опет
једна година и наступи већ и трећа јесен откад се Гунђало бијаше настанио у
свом новом обитавалишту.
Пронашавши
негдје дубоко у буковој шуми, у једном шупљем дрвету, напуштено лежиште дивљих
пчела, Гунђало се тако наједе старог саћа и поквареног меда, да га је трбух
жестоко заболио, и пошто је три дана лежао у својој пећини, а трбух га никако
није престајао, он пође да тражи савјета од једног врло старог лисца који по
читавој шуми бијаше познат као одличан љекар.
– Хм, – рече љекар
пошто га је дуго прегледао и пипао по трбуху – свему је крива твоја
прождрљивост! Можеш брзо да се излијечиш једино сочним зрелим крушкама.
– Крушкама! –
ускликну радосно медвјед – Баш имам у близини своје куће једну дивну крушку.
Идем одмах тамо.
И брзо пожури
кроза шуму пут оне крушке, али кад дође на пропланак гдје је она стајала,
Гунђало се грдно запрепасти и сневесели. Стара крушка била се већ готово сасвим
осушила и тек су се на једном крају видјеле двије-три зелене гране.
– Шта је то с
тобом?! – повика преплашено медвјед – Ја дошао да се лијечим твојим крушкама, а
ти, гле, осушила се!
– Да, – шапатом
одговори крушка – умирем. Упропастила ме је твоја неразумна прождрљивост. Још
мало и ја ћу већ бити мртва! Ето ти што си учинио…
Чувши те
ријечи Гунђало невесело сједе испод дрвета и ћутећи слушаше како крушка тихо
шумећи чита своју самртну молитву. И мјесец је већ одавна био изишао и смијао
се на своју слику коју бијаше угледао у једној локвици на пропланку, а Гунђало
је још увијек тужан сједио испод умирућег дрвета и, по први пут дотада, његово
се тврдо срце размекшало и он је, кајући се искрено, плакао на јасној жутој
мјесечини за старом крушком која је умирала.