Бруји весело воденички точак, глас
му путује сунчаним пољима и губи се у старој буковој шуми, пуној тишине и
влажних сјенки. У воденици дријема млинар Триша, стар и доброћудан чичица.
Покрај њега сједи његов дебели мачак, и он такође дријема.
– Дједа Тришо – јави се мачак,
поспан и лијен – дједа Тришо, чујеш, улови ми једног миша.
– Миша, каквог миша, рођени? –
зачуди се дједа – Никад нисам ловио мишеве. А, хвала Богу, има их доста у нашој
воденици, још ће ти бркове одгристи како увијек спаваш... Нећу, лови сам!
– Онда ми испеци погачу.
– Нећу ни то.
– Нећеш! Онда, брате, идем у
хајдуке. Овако се више не да живјети. Мрзи ме да за мишевима јурим. А хајдуци,
чујем, дембелишу у шумској хладовини.
– Хм! Не бих рекао. Хајдук мора
бити спреман стићи и утећи, а ти... Уосталом, можда ће те хајдуци опаметити, па
ћеш бити врједнији.
– И баш нећеш да ми печеш погачу?
– Нећу; ко би лијенчину увијек
хранио. Иди па лови.
– Добро, дједа Тришо. Онда збогом.
Праштај со и хљеб који заједно поједосмо, ја одох у гору зелену. И немој много
да тугујеш за мном.
Оде мачак на врата, а старац,
оставши сам, почеша се по брашњавој коси и обори главу. А мачак пређе уским брвном преко потока, провуче се кроз
шуштав зрео кукуруз и запути се у пуст сумрачни буквик.
– Пази, откуд овај хајдук? –
зачуди се један кос и журно одлети испод тиха зелена свода.
– Охо-хо, већ се на првом кораку
види ко је прави хајдук – обрадова се мачак и охоло подиже брк – Идем да
потражим какву хајдучку дружину, можда им је потребан харамбаша.
У голу камењару, пуном јазбина,
мачак набаса на дебела пругаста јазавца. Лешкарио је јазо пред улазом у своју
јаму, сунчао се и по свој прилици смишљао некакав лоповлук.
– Добар дан, шарени шумски
становниче, не знаш ли, можда, гдје се овдје налазе хајдуци? Ступио бих у
њихову дружину.
– Хајдуци? Па гдје ће бити хајдуци
ако не овдје,
– ускликну весели јазо – баш
си дошао на право мјесто. Ми, јазавци, највећи смо хајдуци под небеском капом.
Грде нас људи на два дана хода уоколо, зову нас и разбојницима, штеточинама и
лоповима. Како видиш, ми смо ти врло знаменит и чувен народ. Чувенији смо и од
модре лисице, а и медвједу смо славу помрачили.
– Гле, гле, од срца се радујем.
Ваљда ћете и мене примити у своје јуначко друштво?
– Та како и не би тако брката
хајдука. Него овај, како да кажем, да ти ниси какав рођак псима?
– Псима? Шта говориш! Нема љућих
непријатеља него што смо ми и пси.
– Добро, онда ћеш вечерас с нама у
кукуруз. Видјећемо колико вриједиш.
Убрзо сунце утону за високу
планинску косу, кроз лишће зашуми хладан вјетрић и модар сумрак уђе у шуму.
Мачак се сјети дједа Трише и дође му тужно:
– Ех, сада мој дједа сједи сам на
прагу воденице, а мене тамо нема.
Кад се прва сова диже и нечујно
полети испод грана јазавци кренуше у крађу. Мачак се сјети како би сад дивно
било спавати уз хук воденичког точка, би му жао што није послушао дједа, и
тужан пође с њима. Кад изиђоше из шуме, угледаше на једном крају њиве наложену
ватру. То је газда њиве ложио да уплаши штеточине. Најстарији јазавац примаче
се мачку и са страхом припита:
– Бојиш ли се ти онога црвеног
сунчева рођака што једе суве гране тамо у ћошку њиве?
– Кога? – зачуди се мачак. – Аха,
то ти мислиш на ватру. Па то је мој најбољи друг за хладну ноћ.
– Твој друг! – престраши се
јазавац. – А, зато ли се теби очи сјају у мраку... Е, онда ти први иди у
кукуруз, ми ћемо за тобом.
Али тек што зађоше у њиве и почеше
да шуште ломећи суве стабљике, пси од ватре нададоше страшан лавеж и јурнуше
пут крадљиваца. Газда се прену из полусна, зграби пушку и опали у ноћ.
Престрашени јазавци јурнуше пут шуме, а мачак се од страха помете и даде се у
бијег према потоку. За њим се нададе крупна чупава псина бијесно ломећи
кукуруз. Бјежећи пред њим као слијеп, мачак једва погоди преко брвна на потоку,
дотрча до воденице и загребе уз брвна под кров.
– Јао, јао, отварај, драги дједа
Тришо!
– Ко је то? – чу се изнутра
старчев глас.
– Ја, твој мачак.
– Не примам хајдуке. Иди па тражи
другог јатака.
– Отварај, премили дједа. Пусти ме
само унутра, никад ми више хајдучија неће пасти на ум. Провриједнићу се,
половићу све мишеве... Јао, ево паса. Отвори, слатки чичице.
Одобровољен, чича Триша отвори
врата, отјера пса и пусти мачка унутра.
И мачак је заиста одржао своју ријеч. Питајте само мишеве, који живе у
околини чича-Тришине воденице. Питајте, ако има још којег у животу.